Odgovornost

Kako smrt može biti lepa?

Može. Naravno da može.

Ako imate sreće i pameti koliko naš narod i ako svoj život provedete među tako srećnim i pametnim ljudima. Ljudima koji više cene smrt od života, onima kojima je značajnije ono zemaljsko nego ovo zemaljsko, oni koji poštuju život samo zbog njene smrti, a postupke na zemlji čine ne način da se čista obraza pojave na nebu. Oni koji se više plaše smeha i pesme nego plača i tuge, ljudima u čijim očima ste veći u svojoj smrti nego u svom životu. Ljudima kojima ste posle smrti najbolji, najveći (velikan), neko ko nikome nije ostao dužan ni rečju ni delom.....

Kada sve navedeno čovek razmotri zar nije smrt jedna lepa stvar. Gotovo da je čovek poželi.

p.s. Ovih par reči je nastalo kao rezultat nedavne vesti o smrti Aleksandra Tijanića i ne dugo zatim Srđe Popovića, i izjava koje su usledile nakon toga, te ih tako smrt načini većim nego život...

Pred sudom se sada nalazi narod ili barem onaj manji deo koji je sebi dao za pravo da bude ono malo mudriji nego li što je to bio pre. Jer ono malo mudrosti do koje je došao nije nikako drugačije stekao do na način da sebi prizna neznanje kojim vlada i da onda na tim temeljima uspostavi malo mudrosti koje počiva na ličnom, najčešće životnom iskustvu i logici.

Dakle, danas smo okupljeni ovde, građani srpski, da čujemo tužbe, te da na osnovu njih donesemo valjanu presudu.

Prvi tužitelj, Lazar Ekonomski, predstavnik zaštite ekonomske valjanosti države:

Narod je kriv jer je dao sebi za pravo da misli i to na način da ponajviše sam određuje šta je to što bi za njega bilo dobro i da ne veruje u bogove u koje veruje država već u neka druga bića demonska koja naziva logikom i naukom.

Drugi tužitelj, Aleksandar od Vlasti, predstavnik zaštite najboljeg interesa naroda:

Ima neki narod, za koji kažu da je mudar i dobar besednik, svakad spreman da radi lične koristi okrene ono što je krivo i od toga da načini ono što je pravo.

Treći tužitelj, Ivica od Prava, zaštitnik legitimnih pravnih interesa naroda:

Narod je kriv, jer sebe vidi na većem mestu od države, a to nije pravo, jer svakako ima mogućnost kada ga priupitaju da kaže nešto.

Tuženi narod:

Dragi suci, ne znamo šta ste o nama saznali iz ovih tužbi i šta je to što ste mogli zaključiti, ali da budemo iskreni mi sebe ne možemo poznati.

Utiska smo da ovo i ne pričaju o nama nego o nekom drugom narodu, narodu koji je kralj Ibi zamenio za svoj narod jer mu onaj drugi nije odgovarao.

Neće lako biti odgovoriti na sve ove optužbe, jer nismo učeni da na ovaj način besedimo, te vas molimo, dragi suci, da obratite pažnju na to i samo na to šta smo rekli i saslušate istinitost naših reči, a ne način na koji se ta istina sada vama dragi suci prestavlja.

Kako za svoju odbranu nećemo puno vremena imati, možda bi nam najmudrije bilo da je započnemo na način da prvo odgovorimo onim lakšim optužbama, a da onda idemo ka onim težim. Tako, najmudrije bi nam bilo da pojasnimo da li mi to sebe vidimo većim, nego li je to država ili se stavljamo u istu ravan sa njom.

Možda bi, vođeni mudrim Sokratom, želeli stvoriti državu od njenog početka, ne bi li videli gde je tu naše mesto.

Pođimo od toga da nemamo državu. Dakle, pođimo ni od čega. Na to ništa nam treba narod, jer bez naroda, ono ništa postaje samo veće ništa, omeđeno nekim granicama. Sada tom narodu treba dati zemlju, jer zemlja bez naroda može počivati, al’ narod bez zemlje teže. Mada, ako li pogledamo istoriju, možemo uhvatiti zakonomernost prema kojoj, dok god imate narod, možete naći i zemlju.

Eto, još i ne počesmo valjano svoju odbranu, a nekako narodu potpuno nenadano i nenamerno dadosmo jednu vrlo važnu ulogu, a to je uloga tvorca države.

No, bilo bi mudro ovom novopečenom narodu u ovoj novostvorenoj državi dati neke zadatke, te tako ćemo među njima stvoriti pesnike, filozofe, ekonomiste, radnike, ratnike, učenjake, mudrace i druge.

E sad, ova naša država, već je bliža državi, jer ima narod, ima zemlju i svako ima svoj posao. Sada, među tim silnim narodom treba odrediti onog ko će mudro zapovedati kako da sačuvamo i upravljamo onim što imamo i da steknemo ono što nemamo.

Tu se građani srpski, javlja vlast, te tako, ako krenemo od onog našeg postanka, nekako videsmo da je prvi narod, a onda vlast.

Smatramo da smo sa ovo nekoliko rečenica uspeli da opravdamo svoju misao zašto sebe vidimo kao nekog ko je jednak državi i koji se jednako treba pitati, i to ne samo onda kada ga nešto priupitaju, već i onda kada ima nešto sam kasti.

Druga nas tužba tereti da smo mudri i vešti besednici, koji uvek zarad lične koristi teže da ono što je krivo načine pravim.

Sa ovom optužbom bismo se još nekako i mogli složiti, jer ako je mudrost i veština besedništva u tome da od nakrivo načinjenih stvari stvorimo one ispravne, a zarad opšteg blagostanja svih nas, onda zaista jesmo mudri i vešti besednici. Teško je spoznati onog ko o nekome misli bolje nego o sebi samom, pa čak i ako se na takvog naiđe, nismo sigurni da mu treba verovati. Jer, ako ne ulažeš u blagostanje svog mira iskreno i punim srcem, teško je da možeš voleti nekog ko ti je bliži od sebe samog. Mišljenja smo da i kada čovek stvari čini sebe radi, čini ih i radi drugih, jer njegov mir je i mir drugih, a njegov nemir je i nemir drugih.

Građani srpski, smatramo da ni o ovom ne trebamo mnogo više kasti, do ako nas nešto cenjeni suci ne priupitaju.

Teško je, građani, biti dovoljno vešt besednik, te mudro odgovoriti na onu prvu optužbu, koja kaže da ne verujemo u iste bogove u koje veruje i država, te da smo i iz tog razloga skloni da sebi damo za pravo da ne vidimo isto ili ono malo drugačije, od onoga što nam vidi država.

Teško je, dragi suci, odgovoriti na ove date mudrosti, jer je već puno ovakvih i sličnih izreka proteklo od našeg postanka, pa do sada i sve te mudrosti besediše o našem boljitku, ali mi od tog boljitka malo ili gotovo ništa ne osetismo.

Nije nama strano da, zarad našeg boljitka učinimo i stvari koje nas stavljaju u položaj da žrtvujemo sebe same, ali nam je svaki put ostalo strano šta je to što zarad žrtve dobijamo. Saglasni smo da nekad se moramo rukovoditi i onim kada nam kažu: “Blago onima koji ne videše, a poverovaše”, ali smo nešto više za to da ono što je bliže našem osećaju bude ono u šta želimo verovati ili mu ne želimo pažnju davati.

I tako, cenjeni suci i građani srpski, mi dadosmo svoju odbranu na način da ne želimo biti veći niti drugačiji od države, već samo jednaki i dovoljno poučeni u našoj mudrosti, da verujemo da ćemo biti dobro.

Čitam i ne mogu da veruje, eksperti se složili, znamo da se narod neće složiti, ali rak se ne može lečiti andolom.

E sad, prvo nisam čuo ni jednog eksperta da se izjasnio o merama, nisam video ni jedan proračun , nisam video ni jednu ekonimsku analizu, nisam video... E sad, nisam video ni Moniku Beluči ali verujem da je lepa žena (neće ovi na televizoru da lažu)...

Eksperti podržali, ali narod nije pa to i nije tako važno. Oni davni, davni su se barem pretvarali da rade u “ime naroda” i u „interesi naroda“. Pa ko bira Vladu, eksperti ili narod. Mnogo je sve ovo zbunjujeće za mene. U svom kabareu Lane Gutović jednom prilikom kaže: "govore morate počinjati sa zna narod jer se niko nikada nije žalio na manjak pameti, čim kažeš zna narod svi značajno počnu da klimaju glavom i onda nije ni važno šta kažeš jer nije u redu da ispadneš neznalica“.... E sad počinju sa rečenicom „znaju eksperti...“ jer kako se plaše da ne ispadnu neznalice pred momkom sa Jejla, svi krenu da klimaju glavom... Pa šta bude...

Ekonomski rak se ne može lečiti ni MENTOL bombonom. Andol barem širi krvne sudove i preventivno umanjuje mogućnost zakrčenja krvnih sudova, a mentol bombona samo osvezava dah.

Ovo mentol, stvarno sam mislio na bombonu, nemojte tu neke insinuacije.

Slabo se ja razumen u tu ekonomiju. Ali volim da čujem o merama pre nego one “zažive”, ima tog mislećeg ekspertskog sveta ali ima i nas, običnih srpskih volova, koji onako upregnuti u kola, preživamo onu istu travu, jer ne dao bog da i nas neko nešto pita, obzirom da i mi kao i naši očevi i oci isto teglimo, pa mu volovska posla dođu modernim rečnikom porodiči biznis.

Nisam ja mnogo pročitao tih ekonomskih knjiga, 10-tak 'iljada stranica, i gotovo je svuda isto,  predpostavka je majka svih za.....cija,  pa i sam tu rečenicu često ponavljam, onako za sebe.

Nisam siguran da li je ova stručna javnost ista ona koja nas spasava svih ovih godina, jer ako jeste, dobro je, možda su se malko umorili, ali barem znamo šta nas čeka. Predpostavljam da je to ona ista javnost koja gostuje u ovim tematskim emisijama, koja nam svoje stavove potvrđuje već decenijama.

Ima jedan citat iz pozorišne predstave profisionalac koji kaže: “gde su moje ne napisane knjige”. Gde su i te naše ne iskazane reči.

Znam da nije sva pamet otišla, nego je umukla, a i niko je ništa ne pita. No, tu su nam mnogobrojne dive, bivši momci bivših zvezda/starleta, bivši opozicionari, bivši pozicionari, bivši komunisti, bivši biznismeni, bivši.... , ha!!!! EUREKA!!!!, uhvatio sam zakonitost, poenta je biti bivši. To je tajna opstanka. Biće nam bolje kada budemo bivši jer će nas se tada rado sećati i dugo pamtiti.

Mi dunsteri uvek imamo komentar na sve pa ko velim što bi se ustaljena praksa menjala. Jest ovaj mladi čovek, naš ministar, sa Jejla, ali..., e to ali je ono što sreću kvari.

No, pomoli se pa počni.

Koga interesuje može i da proveri, ali daleke 1696. Englezi su uveli porez na prozore te mislim da to ne bi bio loš predlog mera reforme poreske politike i kod nas obzirom na način na koji mi to radimo. Šta će nam pa ovoliki prozori...

Zašto pa to mislim? Ustanem ja jutros ranom zorom, prije podne na petnaes dana. Po svojoj ružnoj navici pomognem oko zbrinjavanja dece za vrtić i za školicu, potom onako lagano otvorim internet novine, ko da vidim šta sam to noćas prespavao, kad ono naslov: „Novi namet: Ekstraporez na plate veće od 100.000 dinara, stanove, kuće i zemljišta” . Ja ko velim možda se ipak nisam dobro razbudio, odem da se umijem, vratim se, kad ono naslov isti. Šta ću, ajd da pročitam. Sadržaj neću prepričavati ali ću komentar duži od 1.500 karaktera dati.

Svakom korisniku prosečnog primanja u Srbiji će ova vest biti super i reći će bravo, jednakost za sve. Što on da ima a ja da nemam? Ako nema neka nemamo svi. Šta će njemu vikendica od 1.000 evra u Slankamenu, a ja ništa? Šta će onom u selu kuća iz 1968 i to još na sprat koju sa sve imanjem može da proda za 2-3.000 evra? More sve to oporezovati ili oduzeti.

Pre svega zašto plate preko 100.000? Ko je i na koji način odredio tu granicu poreske obaveze? Da li je ova plata, ukoliko je prima jedan član domaćinstva dovoljna za pristojan život ako se zna da prosečna potrošačka korpa iznosi preko 70.000 dinara. Evo kako to izgleda na mom primeru (armija od 5 osoba):

•  vrtić za dvoje dece – oko 15.000
• ručak u boravku za školarca – oko 5.000
• Info stan – oko 9.000
• Struja – oko 3.500 – 4.000
• Telefon(i) – oko 2.500
• Pretplata (e) – oko 3.000
• Hrana – oko 40.000
• Brat –bartu, suma sumarum, 78.500 dinara

Naravno sad će neko reći šta će mu telefon, šta će mu tolika struja, pretplate... Ajd molim te, luksuz, suva leba i vode. Moja plata je trenutno oko 40.000, dakle dovoljno za hranu. Da li i dalje ostajemo pri stavu da je 100.000 luksuz? 

Poštovani Ministre, plata od 100.000 dinara ne predstavlja ekstra profit, čak ni za Srbiju i to Vam kaže neko ko ima gotovo 2.5 puta manju platu od planirane za oporezivanje. Takođe, vikendice i kuće.

Ja ne znam šta se to uči na tim vašim veliki školama, jer nisam imao prilike ni proći pored njih a kamoli videti kako funkcioniše ali nisam ja siguran da ste Vi dobro razumeli naučeno znanje. Ja ne sporim da ga imate, samo nisam siguran da ste ga razumeli. 

Država Srbija, koraci prvi, moj stepen znanja i pismenosti - srednjoškolac (šta ću kada za više nisam znao):

 RASPOREDITI PORESKO OPTEREĆENJE na što veći broj poreskih obveznika

• MOTIVISATI LJUDE DA PLAĆAJU POREZE, a NE MOTIVISATI PORESKE EVAZIJE
• Sada NEMA PROSTORA ZA PORESKA SMANJENJA (ogroman deficit i još veći Javni dug), to je deo dugoročne politike (2-4 godine)
• Svodite “DVOJNO KNJIGOVODSTVO” (u prevodu: vođenje belih i crnih knjiga) na najmanju moguću meru do njenog konačnog izbacivanja iz upotrebe

Vi ovakvom poreskom politikom, PONOVO, poresko opterećenje svaljujete na one koji porez plaćaju. OTVARA SE PITANJE DO KADA ĆE GA PLAĆATI. Ako želite promenu poreske politike, prvo ustanovite mehanizme naplate poreza, postigli bi ste daleko više nego što ćete to uraditi uvođenjem poreza na plate od 100.000, kamp kućicu u Slankamenu i kuću od 150 kvadrata izgrađenu pre 40 godina. 

Dakle, uvođenje novog poreza je najednostavnija politika i ja je potpuno razumem, ali je politika koja neće dati rezultate i nadam se da i Vi to razumete.

Težinu imaju samo reči koje mogu uticati na ljudske sudbine, sve ostalo za sobom ne ostavlja ništa, i to jeste upravo razlog zašto ću opričati ono što opričavam jer moje reči su beznačajne i neće uticati ni na čiju sudbinu.

Iako je nova Vlada formirana pre samo nekoliko dana i neko bi rekao da je rano za kritike ili stavove o novim ministrima ali ja mislim da smo već i okasnili. Ne treba zaboraviti da prvo ide misao, potom reč i na kraju dela. Novi ministri su već došli do reči, ako pustimo stvari da stignu do dela ko zna kakve rezultate možemo očekivati.

Pre svega, puno poštovanje prema izabranim ljudima jer ni jednog od njih lično ne poznajem i bilo bi neprimereno ocenjivati/procenjivati njihovu stručnost, znanje, veštinu i slično. Ja se sada samo bavim rečima onako izgovorenim, pa bilo čije one bile, a sam naslov mi je odgovarao jer se uvek setim onih komičnih scena iz Kusturičinog filma „Podzemlje“.

Vezao sam se za nekoliko medijskih natpisa pa ću tako i opričavati ono što imam na umu.

Oni daleko mudriji od mene su davno rekli da je pretpostavka majka svih promašaja.

Da, treba da reformišemo poresku politiku ali se onda otvara pitanje na koji nači. Ono o čemu sada ima reči su pretpostavke ali ni približno dobro urađene makar do nivoa Ace poštara i njegovog čuvenog ŠBBKBB (za one malo mlađe: „šta bi bilo kad bi bilo“).

Od ministra privrede ne očekujem da odmah daje stavove o poreskoj politici jer ne raspolaže da dovoljnim brojem informacija, a uz to poreska politika pripada Ministarstvu finansija. Naime, regresivna poreska politika najpre ima veze za ekonomijom javnog sektora nego sa razvojem privrede. Šta to konkretno znači. Ukoliko bi država imala svoj čarobni ćup u kome se nalazi novac i ukoliko zahvaljujući svom ćupu ne uzima poreze i doprinose od građana i privrede to nužno ne bi značilo i bolji položaj privrede jer ako vodite pogrešne poslove ništa vas ne može zaštititi. Zamislite privredu koja počiva na uvozu leda sa Južnog pola. Podsetiću, na primer, u kome je jedne godine parking servis Leskovca poslovao sa gubitkom, a kompletno ulaganje u infrastrukturu im je „uslovno rečeno“ bila kupovina farbe kako bi iscrtali parking mesta. Dakle indirektni potez razvoja privrede jeste promena poreske politike ali direktni potez je definisanje ključnih oblasti privrede koje će biti nosilac privrednog razvoja. Definisanje onih vrsta privredne delatnosti u kojima ne nudimo samo radnu snagu već i sirovinu, geografske i prirodne potencijale.

Kao što je industrijalizacija unela revoluciju i promene u demografskim slikama drugih zemalja pa, između ostalog, i naše zemlje (period nakon 1946. godine), tako će digitalizacija predstavljati novu eru razvoja privrede, a samim tim i promene u demografskoj pa i socijalnoj slici društva. To ne znači da se digitalizacije treba plašiti, već da treba postići optimalnu ravnotežu između čoveka i mašine.

No da ne odlutam, vraćam se na naš makro okvir i privredu.

Dakle, moramo na testiranje o našoj „državnoj profesionalnoj orjentaciji“, tj. za šta najviše imamo kapacitete da se ne ponovi angedota „grožđe, aha gvožđe, gradi“ pa tako jedan izuzetan voćarski kraj dobi čeličanu.

Kada odredimo šta je to šta možemo da radimo i da li se tiče proizvodne ili usluga, ostaje da odredimo kome i na koji način svoj proizvod, ma šta god on to bio, možemo plasirati. Konkurentnost jedne privrede ne počiva samo na tome kako izgleda poreska politika nego i na koji način proizvod stvaramo. Ako sirovinu za proizvodnju uvozimo sigurno je da nećemo biti konkurentni jer nas nedostatak sredstva za rad poskupljuje i stvara zavisnim. Što će reći, ako pametnim politikama koji se tiču uvoza i izvoza stvorite mogućnost plasmana robe i usluga koga briga koliki je porez ako on može da se plati. Dakle, elaboracija bi mogla još da traje, ali da skratim, ne poreska politika nego plasman proizvoda, a on se ne oslanja nužno na poresku politiku nego i na politiku subvencija, međudržavnih sporazuma... Od poreske politike bi, možda, bilo značajnije da se koncentrišu na politiku subvencija jer dobro plasirane subvencije mogu stvoriti veće prihode nego nameti (porezi).

Drugo, a i poslednje za ovo obraćanje, jer bih ja ovako mogao do mraka, jesu javna preduzeća. Pre svega, očekivao sam otvaranje pitanja koji sistemi privrede i generalno društva (ali sada se treba koncentrisati na privredu) treba da ostanu pod nadzorom i u većinskom vlasništvu države, a koji ne i zašto.

Ljudi se plaše privatizacije ali ona je takva kakva je zato što nije urađena kako treba, a ne zato što je postojala. Ljudi ne shvataju ili ne žele da prihvate da propast privrede nije nastao privatizacijom, već da je privatizacija samo posledica te propasti.

Podsetiću vas da su države bez zadške prodavale i/ili nudile svoj  udeo u vlasništvu velikih firmi i da su bez problema, opet uslovno rečeno, proglašavale njihov bakrot u vremenu početka recesije 2008. godine i ranije. Kao što je dobar razvod nekada bolji od lošeg braka tako je i privatno, dobro definisano vlasništvo bolje od lošeg društvenog vlasništva.

Dakle, ovo su teme o kojima sam očekivao da će ministar privrede, pa ma ko on bio, govoriti a ne poreska politika za koju još jednom kažem da jeste važna ali tek pošto utvrdimo šta je to šta oporezujemo. O poreskoj politici očekujem izjave ministra finansija.

Znam da je sve ovo rečeno prilično šturo i u dobrom delu nedorečeno ali sam samo imao nameru da ukažem na svoja očekivanja. Ali koga pa briga za moja očekivanja? Zar ne?

Neka ja i grešim ali se nikada više ne bih obradovao svojoj grešci nego li sada jer bi ona značila bolje sutra za mene i moju porodicu.

Naša posvećenost "velikim svetskim zaverama", kao i bavljenje vanprirodnim (magijom i tajanstvenim vibracijama) nadasve i u mnogome prevazilazi našu spremnost da budemo radna, posvećena i pre svega misleća bića. Od školovanja, pa do zrelih godina i na kraju trećeg životnog doba najvećim delom smo ubeđeni u krivicu i odgovornost drugih kako za svoju ličnu tako i za kolektivnu sudbinu. Naklonost samopravdanju stvara urušivi i samoubilački sistem kome zaista ne trebaju neprijatelji jer će se sam urušiti, a potom mu ne trebaju ni objašnjenja jer će delovati kao misterija.

Neka ovim što ću reći ne budem u pravu i neka ja "ne razumem to..." spreman sam da ipak izgovorim svoj stavi svoje mišljenje, ma koliko pogrešno" a koje se odnosi na Sindikalne pokrete kod nas. Mojim rečima ne isključujem mogućnost da je ovo već neko opričao ali svakako sam siguran da ga treba ponoviti jer je do malog broja njih ova tema doprla.

Moja priča je potaknuta privatizacijama iza nas, štrajskovima pored i ispred nas, Nacrtom zakona o štrajku i tako redom... Ali, da počnem.

Osnovna funkcija i pravo sindikata je zaštita radnika i njegovih prava, a osnovno pravo radnika je PRAVO NA RAD i zaradu proisteklu iz tog rada. E sad, gde su obično bili ili jesu naš/i reprezentativni sindikat/i? Najčešće, a i sami su toga svesni, su bili u sindikalnim krastavčićima, mesu, odmoru, ne isplaćenim jubilarnim nagradama i sličnim dogodovštinama. Sve je to lepo, nego gde je tu ono bazično pravo, a to je PRAVO NA RAD??

Počnimo od privatizacije? Kažu da je krah privrede započeo privatizacijom. Jako mi je žao ali to nije tačno! Privatizacija je nastala kao posledica neodgovornosti i ne posvećenosti Upravljačkih tela preduzeća i Sindikalnih predstavnika istih, a privatizacija je samo posledica toga, ne i uzrok. Ne zaboravite da "doboš" ne predstavlja uzrok propasti nego samo njegovu neizbežnu posledicu, njen krajni status. Kada je krenula ta "privatizacija" i čuveni jedva izgovoreni "tenderi" krenule su i čuvene sindikalne krilatice tipa "prodaj svoju očevinu" ili "nije ti ovo deda ostavio pa da rasprodaješ". Ali, nije i vama poštovani sindikalci jer da jeste verovatno bi se domaćinskije ponašali prema "vašoj" imovini koju ne date da se rasprodaje. Te tako, namesto da ste bili protiv težna upravljačkom mehanizmu preduzeća u vođenju firme vi ste se vodili pripremom preliva i nabavkom esencije za krastavce. Koga je bilo briga za sindikalne krastavce u dobu kada ste od onoga sto pretekne od plate mogli da kupite svu potrebnu zimnicu. Ne znam da li je ljudima u sindikatu neko pojasnio da je njihova funkcija da čine protiv težu upravljačkoj strukturi kao i da podjednako štite kako radnike od "preduzeća" tako i preduzeće od radnika. Listao sam štampu i nigde ne nađoh članak na kome sindikat reaguje zato što radnici urušavaju ugled i stabilnost preduzeća. Bejah na praksi u raznoraznim preduzećima i nigde ne čuh "ljudi čuvajmo i cenimo posao jer ovo nam je kora hleba koju treba ceniti" nego je bilo "ma ne mogu oni nas malo da plate koliko mi malo možemo da radimo", "uči sine da ne bi morao da radiš", "tovare ga ko zadružno magare" i slično. Mogao bih ja ovako do ko zna koliko ali ću stati da se istim povodom nadovežem na još dve aktuelne stvari.

Poreska uprava je iznela listu najvećih poreskih dužnika, a ni jedan reprezentativni sindikat nije izašao sa idejom kako rešiti pitanje poreskih dugovanja. Vraćam se na ono spočetka, pravo sindikata je da štiti pravo radnika, pravo radnika je da radi, a da bi radnik radio mora da ima i gde da radi. Dakle i tako se štite prava radnika. Video sam preduzeća koja duguju poreze i doprinose. Sindikat izađe sa izjavom radnicima nije isplaćeno.... I to je ljudski, ali šta je sa onim "šta nam valja činiti da se izađe iz ovog blata". Sutra kada budu zbog poreza blokirani račinu sindikati će tražiti plate i to je legitimno i razumljivo, ali šta su lično oni učinili da do toga ne dođe???

Druga stvar je aktuelni protesti povodom Zakona o štrajku. Šta će vam Zakon kada ga koristite samo za "krastavčiće". Sindikatima je jedino bitno gde će se okupljati i da li će ičim lično biti uskraćeni a ne koji rezultati mogu i na koji način biti postignuti štrajkom.

Odgovorno tvrdim da sam jedan od retkih koji kaže ne znam i mogu je da grešim te bih tako i sada voleo da je jedno od ova dva ali se bojim da nije ni jedno od toga. 

Ja ovom temom pokrećem samo ODGOVORNOST I SINDIKATA jer je ona ne tako mala. Čast izuzetcima ali poštovani članovi šta ste vi tačno?

p.s. igrom "tajnih sila" al slično se pojavilo i na našoj Politici (živeli), samo mnogo pismenije nego kod mene http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/Moc-i-nemoc-sindikata/Placu-Jegeru-na-ramenu-ministre-preznojavaju.lt.html (2011.)