Odgovornost

Težinu imaju samo reči koje mogu uticati na ljudske sudbine, sve ostalo za sobom ne ostavlja ništa, i to jeste upravo razlog zašto ću opričati ono što opričavam jer moje reči su beznačajne i neće uticati ni na čiju sudbinu.

Iako je nova Vlada formirana pre samo nekoliko dana i neko bi rekao da je rano za kritike ili stavove o novim ministrima ali ja mislim da smo već i okasnili. Ne treba zaboraviti da prvo ide misao, potom reč i na kraju dela. Novi ministri su već došli do reči, ako pustimo stvari da stignu do dela ko zna kakve rezultate možemo očekivati.

Pre svega, puno poštovanje prema izabranim ljudima jer ni jednog od njih lično ne poznajem i bilo bi neprimereno ocenjivati/procenjivati njihovu stručnost, znanje, veštinu i slično. Ja se sada samo bavim rečima onako izgovorenim, pa bilo čije one bile, a sam naslov mi je odgovarao jer se uvek setim onih komičnih scena iz Kusturičinog filma „Podzemlje“.

Vezao sam se za nekoliko medijskih natpisa pa ću tako i opričavati ono što imam na umu.

Oni daleko mudriji od mene su davno rekli da je pretpostavka majka svih promašaja.

Da, treba da reformišemo poresku politiku ali se onda otvara pitanje na koji nači. Ono o čemu sada ima reči su pretpostavke ali ni približno dobro urađene makar do nivoa Ace poštara i njegovog čuvenog ŠBBKBB (za one malo mlađe: „šta bi bilo kad bi bilo“).

Od ministra privrede ne očekujem da odmah daje stavove o poreskoj politici jer ne raspolaže da dovoljnim brojem informacija, a uz to poreska politika pripada Ministarstvu finansija. Naime, regresivna poreska politika najpre ima veze za ekonomijom javnog sektora nego sa razvojem privrede. Šta to konkretno znači. Ukoliko bi država imala svoj čarobni ćup u kome se nalazi novac i ukoliko zahvaljujući svom ćupu ne uzima poreze i doprinose od građana i privrede to nužno ne bi značilo i bolji položaj privrede jer ako vodite pogrešne poslove ništa vas ne može zaštititi. Zamislite privredu koja počiva na uvozu leda sa Južnog pola. Podsetiću, na primer, u kome je jedne godine parking servis Leskovca poslovao sa gubitkom, a kompletno ulaganje u infrastrukturu im je „uslovno rečeno“ bila kupovina farbe kako bi iscrtali parking mesta. Dakle indirektni potez razvoja privrede jeste promena poreske politike ali direktni potez je definisanje ključnih oblasti privrede koje će biti nosilac privrednog razvoja. Definisanje onih vrsta privredne delatnosti u kojima ne nudimo samo radnu snagu već i sirovinu, geografske i prirodne potencijale.

Kao što je industrijalizacija unela revoluciju i promene u demografskim slikama drugih zemalja pa, između ostalog, i naše zemlje (period nakon 1946. godine), tako će digitalizacija predstavljati novu eru razvoja privrede, a samim tim i promene u demografskoj pa i socijalnoj slici društva. To ne znači da se digitalizacije treba plašiti, već da treba postići optimalnu ravnotežu između čoveka i mašine.

No da ne odlutam, vraćam se na naš makro okvir i privredu.

Dakle, moramo na testiranje o našoj „državnoj profesionalnoj orjentaciji“, tj. za šta najviše imamo kapacitete da se ne ponovi angedota „grožđe, aha gvožđe, gradi“ pa tako jedan izuzetan voćarski kraj dobi čeličanu.

Kada odredimo šta je to šta možemo da radimo i da li se tiče proizvodne ili usluga, ostaje da odredimo kome i na koji način svoj proizvod, ma šta god on to bio, možemo plasirati. Konkurentnost jedne privrede ne počiva samo na tome kako izgleda poreska politika nego i na koji način proizvod stvaramo. Ako sirovinu za proizvodnju uvozimo sigurno je da nećemo biti konkurentni jer nas nedostatak sredstva za rad poskupljuje i stvara zavisnim. Što će reći, ako pametnim politikama koji se tiču uvoza i izvoza stvorite mogućnost plasmana robe i usluga koga briga koliki je porez ako on može da se plati. Dakle, elaboracija bi mogla još da traje, ali da skratim, ne poreska politika nego plasman proizvoda, a on se ne oslanja nužno na poresku politiku nego i na politiku subvencija, međudržavnih sporazuma... Od poreske politike bi, možda, bilo značajnije da se koncentrišu na politiku subvencija jer dobro plasirane subvencije mogu stvoriti veće prihode nego nameti (porezi).

Drugo, a i poslednje za ovo obraćanje, jer bih ja ovako mogao do mraka, jesu javna preduzeća. Pre svega, očekivao sam otvaranje pitanja koji sistemi privrede i generalno društva (ali sada se treba koncentrisati na privredu) treba da ostanu pod nadzorom i u većinskom vlasništvu države, a koji ne i zašto.

Ljudi se plaše privatizacije ali ona je takva kakva je zato što nije urađena kako treba, a ne zato što je postojala. Ljudi ne shvataju ili ne žele da prihvate da propast privrede nije nastao privatizacijom, već da je privatizacija samo posledica te propasti.

Podsetiću vas da su države bez zadške prodavale i/ili nudile svoj  udeo u vlasništvu velikih firmi i da su bez problema, opet uslovno rečeno, proglašavale njihov bakrot u vremenu početka recesije 2008. godine i ranije. Kao što je dobar razvod nekada bolji od lošeg braka tako je i privatno, dobro definisano vlasništvo bolje od lošeg društvenog vlasništva.

Dakle, ovo su teme o kojima sam očekivao da će ministar privrede, pa ma ko on bio, govoriti a ne poreska politika za koju još jednom kažem da jeste važna ali tek pošto utvrdimo šta je to šta oporezujemo. O poreskoj politici očekujem izjave ministra finansija.

Znam da je sve ovo rečeno prilično šturo i u dobrom delu nedorečeno ali sam samo imao nameru da ukažem na svoja očekivanja. Ali koga pa briga za moja očekivanja? Zar ne?

Neka ja i grešim ali se nikada više ne bih obradovao svojoj grešci nego li sada jer bi ona značila bolje sutra za mene i moju porodicu.