Pred sudom se sada nalazi narod
ili barem onaj manji deo koji je sebi dao za pravo da bude ono malo mudriji
nego li što je to bio pre. Jer ono malo mudrosti do koje je došao nije nikako
drugačije stekao do na način da sebi prizna neznanje kojim vlada i da onda na
tim temeljima uspostavi malo mudrosti koje počiva na ličnom, najčešće životnom
iskustvu i logici.
Dakle, danas smo okupljeni ovde, građani
srpski, da čujemo tužbe, te da na osnovu njih donesemo valjanu presudu.
Prvi tužitelj, Lazar Ekonomski, predstavnik zaštite ekonomske
valjanosti države:
Narod je kriv jer je dao sebi za
pravo da misli i to na način da ponajviše sam određuje šta je to što bi za
njega bilo dobro i da ne veruje u bogove u koje veruje država već u neka druga
bića demonska koja naziva logikom i naukom.
Drugi tužitelj, Aleksandar od Vlasti, predstavnik zaštite najboljeg
interesa naroda:
Ima neki narod, za koji kažu da
je mudar i dobar besednik, svakad spreman da radi lične koristi okrene ono što
je krivo i od toga da načini ono što je pravo.
Treći tužitelj, Ivica od Prava, zaštitnik legitimnih pravnih interesa
naroda:
Narod je kriv, jer sebe vidi na
većem mestu od države, a to nije pravo, jer svakako ima mogućnost kada ga
priupitaju da kaže nešto.
Tuženi narod:
Dragi suci, ne znamo šta ste o
nama saznali iz ovih tužbi i šta je to što ste mogli zaključiti, ali da budemo
iskreni mi sebe ne možemo poznati.
Utiska smo da ovo i ne pričaju o
nama nego o nekom drugom narodu, narodu koji je kralj Ibi zamenio za svoj narod
jer mu onaj drugi nije odgovarao.
Neće lako biti odgovoriti na sve
ove optužbe, jer nismo učeni da na ovaj način besedimo, te vas molimo, dragi suci,
da obratite pažnju na to i samo na to šta smo rekli i saslušate istinitost naših
reči, a ne način na koji se ta istina sada vama dragi suci prestavlja.
Kako za svoju odbranu nećemo puno
vremena imati, možda bi nam najmudrije bilo da je započnemo na način da prvo
odgovorimo onim lakšim optužbama, a da onda idemo ka onim težim. Tako,
najmudrije bi nam bilo da pojasnimo da li mi to sebe vidimo većim, nego li je
to država ili se stavljamo u istu ravan sa njom.
Možda bi, vođeni mudrim Sokratom,
želeli stvoriti državu od njenog početka, ne bi li videli gde je tu naše mesto.
Pođimo od toga da nemamo državu.
Dakle, pođimo ni od čega. Na to ništa nam treba narod, jer bez naroda, ono
ništa postaje samo veće ništa, omeđeno nekim granicama. Sada tom narodu treba
dati zemlju, jer zemlja bez naroda može počivati, al’ narod bez zemlje teže. Mada,
ako li pogledamo istoriju, možemo uhvatiti zakonomernost prema kojoj, dok god
imate narod, možete naći i zemlju.
Eto, još i ne počesmo valjano
svoju odbranu, a nekako narodu potpuno nenadano i nenamerno dadosmo jednu vrlo
važnu ulogu, a to je uloga tvorca države.
No, bilo bi mudro ovom
novopečenom narodu u ovoj novostvorenoj državi dati neke zadatke, te tako ćemo
među njima stvoriti pesnike, filozofe, ekonomiste, radnike, ratnike, učenjake,
mudrace i druge.
E sad, ova naša država, već je
bliža državi, jer ima narod, ima zemlju i svako ima svoj posao. Sada, među tim
silnim narodom treba odrediti onog ko će mudro zapovedati kako da sačuvamo i
upravljamo onim što imamo i da steknemo ono što nemamo.
Tu se građani srpski, javlja
vlast, te tako, ako krenemo od onog našeg postanka, nekako videsmo da je prvi
narod, a onda vlast.
Smatramo da smo sa ovo nekoliko
rečenica uspeli da opravdamo svoju misao zašto sebe vidimo kao nekog ko je
jednak državi i koji se jednako treba pitati, i to ne samo onda kada ga nešto
priupitaju, već i onda kada ima nešto sam kasti.
Druga nas tužba tereti da smo
mudri i vešti besednici, koji uvek zarad lične koristi teže da ono što je krivo
načine pravim.
Sa ovom optužbom bismo se još
nekako i mogli složiti, jer ako je mudrost i veština besedništva u tome da od
nakrivo načinjenih stvari stvorimo one ispravne, a zarad opšteg blagostanja
svih nas, onda zaista jesmo mudri i vešti besednici. Teško je spoznati onog ko
o nekome misli bolje nego o sebi samom, pa čak i ako se na takvog naiđe, nismo
sigurni da mu treba verovati. Jer, ako ne ulažeš u blagostanje svog mira
iskreno i punim srcem, teško je da možeš voleti nekog ko ti je bliži od sebe
samog. Mišljenja smo da i kada čovek stvari čini sebe radi, čini ih i radi
drugih, jer njegov mir je i mir drugih, a njegov nemir je i nemir drugih.
Građani srpski, smatramo da ni o
ovom ne trebamo mnogo više kasti, do ako nas nešto cenjeni suci ne priupitaju.
Teško je, građani, biti dovoljno
vešt besednik, te mudro odgovoriti na onu prvu optužbu, koja kaže da ne
verujemo u iste bogove u koje veruje i država, te da smo i iz tog razloga
skloni da sebi damo za pravo da ne vidimo isto ili ono malo drugačije, od onoga
što nam vidi država.
Teško je, dragi suci, odgovoriti
na ove date mudrosti, jer je već puno ovakvih i sličnih izreka proteklo od
našeg postanka, pa do sada i sve te mudrosti besediše o našem boljitku, ali mi
od tog boljitka malo ili gotovo ništa ne osetismo.
Nije nama strano da, zarad našeg
boljitka učinimo i stvari koje nas stavljaju u položaj da žrtvujemo sebe same,
ali nam je svaki put ostalo strano šta je to što zarad žrtve dobijamo. Saglasni
smo da nekad se moramo rukovoditi i onim kada nam kažu: “Blago onima koji ne
videše, a poverovaše”, ali smo nešto više za to da ono što je bliže našem
osećaju bude ono u šta želimo verovati ili mu ne želimo pažnju davati.
I tako, cenjeni suci i građani
srpski, mi dadosmo svoju odbranu na način da ne želimo biti veći niti drugačiji
od države, već samo jednaki i dovoljno poučeni u našoj mudrosti, da verujemo da
ćemo biti dobro.
