Odgovornost

Pred sudom se sada nalazi narod ili barem onaj manji deo koji je sebi dao za pravo da bude ono malo mudriji nego li što je to bio pre. Jer ono malo mudrosti do koje je došao nije nikako drugačije stekao do na način da sebi prizna neznanje kojim vlada i da onda na tim temeljima uspostavi malo mudrosti koje počiva na ličnom, najčešće životnom iskustvu i logici.

Dakle, danas smo okupljeni ovde, građani srpski, da čujemo tužbe, te da na osnovu njih donesemo valjanu presudu.

Prvi tužitelj, Lazar Ekonomski, predstavnik zaštite ekonomske valjanosti države:

Narod je kriv jer je dao sebi za pravo da misli i to na način da ponajviše sam određuje šta je to što bi za njega bilo dobro i da ne veruje u bogove u koje veruje država već u neka druga bića demonska koja naziva logikom i naukom.

Drugi tužitelj, Aleksandar od Vlasti, predstavnik zaštite najboljeg interesa naroda:

Ima neki narod, za koji kažu da je mudar i dobar besednik, svakad spreman da radi lične koristi okrene ono što je krivo i od toga da načini ono što je pravo.

Treći tužitelj, Ivica od Prava, zaštitnik legitimnih pravnih interesa naroda:

Narod je kriv, jer sebe vidi na većem mestu od države, a to nije pravo, jer svakako ima mogućnost kada ga priupitaju da kaže nešto.

Tuženi narod:

Dragi suci, ne znamo šta ste o nama saznali iz ovih tužbi i šta je to što ste mogli zaključiti, ali da budemo iskreni mi sebe ne možemo poznati.

Utiska smo da ovo i ne pričaju o nama nego o nekom drugom narodu, narodu koji je kralj Ibi zamenio za svoj narod jer mu onaj drugi nije odgovarao.

Neće lako biti odgovoriti na sve ove optužbe, jer nismo učeni da na ovaj način besedimo, te vas molimo, dragi suci, da obratite pažnju na to i samo na to šta smo rekli i saslušate istinitost naših reči, a ne način na koji se ta istina sada vama dragi suci prestavlja.

Kako za svoju odbranu nećemo puno vremena imati, možda bi nam najmudrije bilo da je započnemo na način da prvo odgovorimo onim lakšim optužbama, a da onda idemo ka onim težim. Tako, najmudrije bi nam bilo da pojasnimo da li mi to sebe vidimo većim, nego li je to država ili se stavljamo u istu ravan sa njom.

Možda bi, vođeni mudrim Sokratom, želeli stvoriti državu od njenog početka, ne bi li videli gde je tu naše mesto.

Pođimo od toga da nemamo državu. Dakle, pođimo ni od čega. Na to ništa nam treba narod, jer bez naroda, ono ništa postaje samo veće ništa, omeđeno nekim granicama. Sada tom narodu treba dati zemlju, jer zemlja bez naroda može počivati, al’ narod bez zemlje teže. Mada, ako li pogledamo istoriju, možemo uhvatiti zakonomernost prema kojoj, dok god imate narod, možete naći i zemlju.

Eto, još i ne počesmo valjano svoju odbranu, a nekako narodu potpuno nenadano i nenamerno dadosmo jednu vrlo važnu ulogu, a to je uloga tvorca države.

No, bilo bi mudro ovom novopečenom narodu u ovoj novostvorenoj državi dati neke zadatke, te tako ćemo među njima stvoriti pesnike, filozofe, ekonomiste, radnike, ratnike, učenjake, mudrace i druge.

E sad, ova naša država, već je bliža državi, jer ima narod, ima zemlju i svako ima svoj posao. Sada, među tim silnim narodom treba odrediti onog ko će mudro zapovedati kako da sačuvamo i upravljamo onim što imamo i da steknemo ono što nemamo.

Tu se građani srpski, javlja vlast, te tako, ako krenemo od onog našeg postanka, nekako videsmo da je prvi narod, a onda vlast.

Smatramo da smo sa ovo nekoliko rečenica uspeli da opravdamo svoju misao zašto sebe vidimo kao nekog ko je jednak državi i koji se jednako treba pitati, i to ne samo onda kada ga nešto priupitaju, već i onda kada ima nešto sam kasti.

Druga nas tužba tereti da smo mudri i vešti besednici, koji uvek zarad lične koristi teže da ono što je krivo načine pravim.

Sa ovom optužbom bismo se još nekako i mogli složiti, jer ako je mudrost i veština besedništva u tome da od nakrivo načinjenih stvari stvorimo one ispravne, a zarad opšteg blagostanja svih nas, onda zaista jesmo mudri i vešti besednici. Teško je spoznati onog ko o nekome misli bolje nego o sebi samom, pa čak i ako se na takvog naiđe, nismo sigurni da mu treba verovati. Jer, ako ne ulažeš u blagostanje svog mira iskreno i punim srcem, teško je da možeš voleti nekog ko ti je bliži od sebe samog. Mišljenja smo da i kada čovek stvari čini sebe radi, čini ih i radi drugih, jer njegov mir je i mir drugih, a njegov nemir je i nemir drugih.

Građani srpski, smatramo da ni o ovom ne trebamo mnogo više kasti, do ako nas nešto cenjeni suci ne priupitaju.

Teško je, građani, biti dovoljno vešt besednik, te mudro odgovoriti na onu prvu optužbu, koja kaže da ne verujemo u iste bogove u koje veruje i država, te da smo i iz tog razloga skloni da sebi damo za pravo da ne vidimo isto ili ono malo drugačije, od onoga što nam vidi država.

Teško je, dragi suci, odgovoriti na ove date mudrosti, jer je već puno ovakvih i sličnih izreka proteklo od našeg postanka, pa do sada i sve te mudrosti besediše o našem boljitku, ali mi od tog boljitka malo ili gotovo ništa ne osetismo.

Nije nama strano da, zarad našeg boljitka učinimo i stvari koje nas stavljaju u položaj da žrtvujemo sebe same, ali nam je svaki put ostalo strano šta je to što zarad žrtve dobijamo. Saglasni smo da nekad se moramo rukovoditi i onim kada nam kažu: “Blago onima koji ne videše, a poverovaše”, ali smo nešto više za to da ono što je bliže našem osećaju bude ono u šta želimo verovati ili mu ne želimo pažnju davati.

I tako, cenjeni suci i građani srpski, mi dadosmo svoju odbranu na način da ne želimo biti veći niti drugačiji od države, već samo jednaki i dovoljno poučeni u našoj mudrosti, da verujemo da ćemo biti dobro.